Kako sam došla do svog prvog posla – Jelena Pantić

29 April 2017

Završila fakultet.
Odradila stažiranje.
Položila stručni ispit.
I šta sad?
Sad na biro.
Pa čekaj da te neko pozove.

Sećam se kako sam naivno pitala savetnicu na birou- koliko često u proseku neko traži psihologe. Pogledala me je kao da sam pala s Marsa i rekla- pa, retko. Skoro nikad.

Aha, ok, pa dobro….smisliću već nešto…valjda.
Savetnica mi je rekla da nema mnogo svrhe da čekam posao, da je potrebno da se aktivno posvetim traženju posla.
Ok, ima smisla, ali….kako se to radi? Kako se aktivno traži posao?

Odgovor na moje pitanje je bio – Nacionalna služba za zapošljavanje organizuje obuku za aktivno traženje posla.

Stvarno?

Hm….činjenica da državna institucija organizuje nešto nije mi ulivala mnogo poverenja ali ‘ajde, pomislih, ionako nemam ništa pametnije da radim.
I tako sam otišla na obuku za aktivno traženje posla.
Bez velikih očekivanja.
Obuka je trajala jedan ili dva dana, ne mogu više da se setim.
Ono što mi je još uvek živo u sećanju je osećanje sigurnosti koje sam stekla tokom te obuke. Strah od traženja posla i neuspeha u tome se drastično smanjio.

Kako?

Dobila sam mnoštvo korisnih informacija.
Kako se piše CV
Koji su sve načini aktivnog traženja posla
Kako da se pripremim za intervju za posao
Kako da se predstavim na najbolji mogući način i povećam sebi šanse da se zaposlim.
I ne samo to.

Vežbali smo.
Napisala sam svoj CV, osetila bar kroz vežbu kako je to na razgovoru za posao i napravila spisak načina na koje ću aktivno da tražim posao.
Slala sam svoj CV na razne adrese ali odgovora nije bilo.
Razglasila sam među poznanicima da tražim posao.
To mi je omogućilo razgovor u jednoj osnovnoj školi.
Razgovor je protekao solidno, a na kraju mi je direktor rekao da zadovoljavam njihove kriterijume i da misli da bih dobro radila taj posao ali….
Ćerka njegovog prijatelja bi možda to da radi, pa ako ona ipak ne bude htela on će mene zvati.
Nije me pozvao.

Ako mislite da sam bila razočarana varate se.
Osetila sam olakšanje.
Veliko olakšanje.
Za posao u školi sam konkurisala „zato što to tako treba“.
I dok sam očekivala taj poziv direktora svim srcem sam se nadala da se on neće dogoditi.
I sada pamtim tu radost i olakšanje kada sam shvatila da neću morati da radim u školi.
Uz svo poštovanje tog radnog mesta, to nije bilo ono što sam ja želela.

To nije bilo ono što si ti želela???

Mlađani psiholog u Srbiji bira šta će da radi.
E moja ćero, dozovi se pameti i radi bilo šta.
A ne. Ova ćera je znala da ne mora to tako da bude.
Znala je, tačnije osećala, da može da bude to što ona želi.
Da pruža emocionalnu podršku ljudima, da vodi radionice, da kroz individualne razgovore podstiče ljude da reše svoje probleme i žive lepše i srećnije.
Tokom obuke za aktivno traženje posla predavač je pričao o tome kako možemo i sami da kontaktiramo potencijalne poslodavce i zamolimo za razgovor.
To sam i uradila.
Kada sam iskreno sebi priznala šta želim da radim, ideja gde bi to moglo da bude mi se javila istog trenutka.
Bukvalno kao u crtaćima mi se sijalica upalila iznad glave.

Kontaktirala sam tu ustanovu, zakazala razgovor sa osobom zaduženom za zapošljavanje, došla, predstavila se, porazgovarali smo kratko i pošto je on veoma zauzet čovek uzeo je moj CV i krenuo da me isprati do vrata.
Rekao je da već imaju psihologa i da po normativu ne mogu da prime još jednog.
Na putu do vrata je moj CV stavio u jednu fioku. Fioku punu raznih papira.
Bilo mi je jasno da će tu i ostati.
Da ga neće ni pročitati.
Moj CV oko kog sam se toliko trudila.
I u kom piše kako mogu da doprinesem njihovom radu.
I šta sve znam i umem.
Nakon kratkog  talasa tuge preplavila me je neka odlučnost.

Zastala sam na vratima i brzo mu rekla koje sve edukacije sam prošla, šta sve znam i umem i kako mogu da doprinesem njihovom radu.
Nisam očekivala ništa, to sam rekla zbog sebe, jednostavno nisam mogla da prećutim.
Kada je čuo to što sam rekla zastao je, pogledao me sa interesovanjem i zamolio da se vratim i da još malo porazgovaramo.
To još malo je potrajalo skoro sat vremena, sa pažnjom me je slušao i videla sam da je zainteresovan.
Ali…normativ…po zakonu ne mogu da me zaposle.
Došao je na ideju da me angažuju preko projekta sa donatorima.
Preneo im je da je došla neka devojka sa nekim dobrim idejama i pitao da li bi finansirali projekat psihološke podrške.
Pristali su 🙂
Dve godine sam bila angažovana na tom projektu, stekla mnoga znanja i iskustva koja mi i dan danas koriste u mom radu.
To je bila veoma značajna „epizoda“ na mom putu dolaženja do pravog posla za mene, ovoga što sad radim.

Danas radim ono što volim. Sama sebi sam napravila posao.

„Epizoda“ sa tim prvim poslom je bila značajna za moje samopouzdanje, podrška za to da nastavim da slušam svoje srce, da je moguće mnogo toga što na prvi pogled deluje da nije.

Uvek kada me neko pita za traženje posla ispričam svoje iskustvo i uputim na obuku za aktivno traženje posla.

Obradovala sam se kada sam čula da je Nacionalna služba za zapošljavanje u saradnji sa Coca-Cola HBC Srbija pokrenula nacionalni program koji će mladima bez posla pružiti dodatnu podršku u vidu edukacije i terninga.

U toku leta i jeseni održavaće se trodnevne radionice a neke od tema će biti:

  • profesionalna orijentacija
  • upravljanje finansijama,
  • pravljenje biznis plana,
  • aktivno traženje posla,
  • uspešna komunikacija….

 

Zainteresovani kandidati se za učešće u programu mogu prijaviti  na sajtu www.coca-colapodrskamladima.com.

Srećno! 🙂

 

Autorka teksta: Jelena Pantić